Jedan od korisnijih saveta koji sam čula u životu je:
-Samo nemoj da brineš unapred.

Fizički umor je blagoslov u odnosu na psihički, potpisujem.

Nema moćnijeg osećaja od onog kada konačno preboliš osobu koja nikad nije ni zaslužila da patiš za njom.

Ne bih da širim paniku, ali veliki broj ljudi samo sedi i čeka da ih neko drugi spasi iz sopstvenog života.

Postoje ljudi koji nikada neće saznati da nismo prestali da ih volimo i da ih nećemo zaboraviti nikada. Samo smo prestali da govorimo, pokazujemo i otišli...
Tužno je.

Okreneš ledja nekim ljudima, pa se ne vratiš nikad. I to se zove ljubav.
Prema sebi. ❤️

Nije nedostajanje samo za onim što je prošlo. Nedostajanje je i za onim što je moglo biti, a nije i neće nikada.

Menjaj krevete i jastuke koliko hoćeš, ali za miran san ti je potrebna mirna savest.
Tačka.

Ne kaže se "nemam vremena da se javim" kaže se "nemam želju."

Jutro, bez filtera 😌 https://t.co/RBvnHAnmon

Ponedeljkom 🧡 https://t.co/sAuWr6eGJA

Idealizuješ osobu do savršenstva u svojoj glavi pa ti teže da ostaviš iluziju nego osobu.

Osobe koje se uopšte i ne trude da se nekome dopadnu, već se svojom prirodnošću i šarmom uvuku pod kožu, a da to i ne primetiš, takve obožavam.

Samo jaki ljudi mogu da se suoče sa usamljenošću. Ovi drugi usamljenost popune sa bilo kim i na kraju opet prazni.

Mogu ljudi da pričaju šta hoće, ali kroz sitnice se ljubav najviše pokazuje, da se ne lažemo.

Navikneš se da živiš sa činjenicom da ništa nije večno i onda se pojavi neko koga želiš da imaš pored sebe makar naredna tri života.

Poštovanje + Poverenje + Pažnja + Podrška + Vetar u ledja = Ljubav.

Čovek je izgleda proklet time što može najlepše momente u životu da pokvari bespotrebnim razmišljanjem i analiziranjem.

Niko ne može da idealizuje čoveka kao što to može zaljubljena osoba, pa nema te priče koja ga može srozati u njenim očima, osim njega samog.